-Šes­de­se­to­go­di­šnja Ši­ri­ba­na Ša­ko­li, iz Nik­ši­ća, iako odav­no obo­lje­la od sr­ča­ne ast­me pri­mo­ra­na je da ra­di raz­li­či­te fi­zič­ke po­slo­ve ka­ko bi dje­ci u unu­ka­ma obez­bi­je­di­la hra­nu. Ona je is­pri­ča­la da je Nik­ši­ća­ni do­bro zna­ju, jer go­di­na­ma pre­ži­vlja­va od nji­ho­ve mi­lo­sti­nje. Ži­vi sa tri si­na i kćer­kom ko­ja ima dvo­je ma­lo­ljet­ne dje­ce. Po­sred­svom dnev­nih no­vi­na „Dan” do­bi­li su pa­ket po­mo­ći od Ban­ke hra­ne.
– Dav­no sam sa Ko­so­va iz­bje­gla u Nik­šić i od ta­da sva­ki dan mi je isti. Bo­rim se za sva­ki cent ka­ko bi ku­ći do­ni­je­la hljeb. Sa pa­ke­tom sa osnov­nim ži­vot­nim na­mir­ni­ca­ma me je ob­ra­do­vao i pu­no vam hva­la, ba­rem na­red­nih ne­ko­li­ko da­na ne­ću mo­ra­ti po ova­ko lo­šem vre­me­nu da pro­sim po uli­ci – ka­za­la je Ša­ko­li.
Po do­la­sku sa Ko­so­va u Nik­ši­ću ni­je ima­la obez­bi­je­đen smje­štaj, pa se sa dje­com use­li­la u jed­nu od strih ba­ra­ka u rom­skom na­se­lju Br­lja. Obje­kat je imao sa­mo jed­nu pro­sto­ri­ju, sa lo­šim kro­vom, bez mo­krog čvo­ra, pro­pa­log po­da, sko­ro bez pro­zo­ra i vra­ta. Pro­tor je bio ne­u­slo­van, pre­ti­la im je za­ra­za, pa je Op­šti­na pri­je dvi­je go­di­ne, rje­ša­va­ju­ći pro­ble­me ra­se­lje­nih i iz­bje­glih, i nje­noj po­ro­di­ci obez­bi­je­di­la stan u no­vo­sa­gra­đe­nim ba­ra­ka­ma na­se­lja Gra­ča­ni­ca.
– To su nam da­li u tre­nut­ku kad za­i­sta vi­še ni­sam mo­gla pod­ni­je­ti ži­vot ko­ji smo vo­di­li, a ni­šta ni­sam mo­gla pro­mi­je­ni­ti. Da­li su nam krov nad gla­vom, ali je mo­ja bor­ba za eg­zi­sten­ci­ju na­sta­vlje­na. Imam do­ku­men­ta, ali su mi iz Cen­tra za so­ci­jal­ni rad re­kli da, ipak ne­mam pra­vo na mate­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce. Ni­sam se bu­ni­la, ni ne znam ka­ko da se ta­kvoj od­lu­ci us­pro­ti­vim – is­pri­ča­la je na­ša sa­go­vor­ni­ca.
Upr­kos te­škom so­ci­jal­nom po­lo­ža­ju, dje­ci ne do­zvo­lja­va da pro­se. Dvo­je po­ha­đa­ju ško­lu i do­bri su đa­ci. Ba­ve se i spor­tom. Osta­li su za­du­že­ni da odr­ža­va­ju či­sto­ću i mir u ku­ći, a nje­no je da do­ne­se hra­nu.
– Sre­ćom te su do­bri i ne pra­ve mi pro­ble­me. Ci­je­li dan pro­vo­dim van ku­će, obi­la­zim kon­te­jr­ne­re, sku­pljam sta­re sta­va­ri i ro­bu ko­je pre­pro­da­jem. Naj­vi­še mi po­ma­že Cr­kva u Nik­ši­ću. Da ni­je njih, ne bih si­gur­no ima­la hlje­ba. Po­ma­žu mi iz nik­šić­kog Cr­ve­nog kr­sta, da­ju gar­de­ro­bu i hra­nu, kao i se­kre­tar lo­kal­nog Se­kre­ta­ri­ja­ta za mla­de i so­ci­jal­no sta­ra­nje Mi­lan Ko­rać ko­ji me ni­ka­da ni­je od­bio kad bih mu se obra­ti­la za po­moć. Za­hval­na sam im svi­ma, is­ta­kla je Ša­ko­li.
Uz ne­ma­šti­nu, ka­za­la je ona, do­šao je i dru­gi, ozbilj­ni­ji pro­blem. Naj­mla­đa unu­ka ima pro­ble­ma sa zdra­vljem i neo­p­hod­no joj je li­je­če­nje i ope­ra­ci­ja u Be­o­gra­du.
– To mi naj­te­že pa­da, po­seb­no či­nje­ni­ca što ne mo­gu da joj po­mog­nem. Tu tre­ba obez­bi­je­di­ti no­vac za put, a on­da i sve osta­le tro­ško­ve. Ra­dim gdje me zov­nu, oči­stim po­slov­ni pro­stor, stan ili ku­ću, sa­mo da sa­ku­pi­mo no­vac – re­kla je Ša­ko­li.
B.B.Da­li su nam krov nad gla­vom, ali je mo­ja bor­ba za eg­zi­sten­ci­ju na­sta­vlje­na. Imam do­ku­men­ta, ali su mi iz Cen­tra za so­ci­jal­ni rad re­kli da, ipak ne­mam pra­vo na ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce. Ni­jesam se bu­ni­la, ni ne znam ka­ko da se ta­kvoj od­lu­ci us­pro­ti­vim – is­pri­ča­la je